Димитрије Трајковић, техничар за заштиту животне средине, награђен је специјалном дипломом за постигнућа током четворогодишњег школовања у ваннаставним активностима
Освајач је прве награде на Републичком такмичењу Црвеног крста, изузетан друг, скроман, културан, пажљив, успешан и препун поштовања за другове из школе, наставнике и све добро што сусретне на свом животном путу. Овај изузетан младић се захвалио у име добитника специјалних диплома на свечаној церемонији одржаној у Нишком културном центру.
“Како један важан период живота остаје за мном, осећам потребу да се захвалим – искрено, од срца, свима који су ме током претходне четири године пратили, подржавали и усмеравали.
Било је то време испуњено изазовима, учењем, падовима и успесима. Али изнад свега – време раста. Од првог дана па до последњег часа, много сам научио, не само из уџбеника, већ и из живота.
Велика захвалност припада професорима. За сваку реч подршке, за свако разумевање, за свако усмерење у правом тренутку. Хвала вам што сте нам били више од предавача – били сте ту и када смо сумњали у себе, и када смо славили, и када смо падали. Хвала што сте веровали у нас чак и онда када ми нисмо.
Искрено хвала и нашој директорки, која је била стуб ове установе. Њена посвећеност, доследност и људски приступ оставили су дубок утисак. Уз такво вођство, осећали смо сигурност, ред и поштовање.
Четири године нису само пролазак кроз градиво – то су пријатељства, осмеси у ходницима, погледи пре контролних, разговори на одморима, снови о будућности. Све то сада носим са собом као најдрагоценије успомене.
И не могу да не споменем човека који је био више од обезбеђења – нашег чика Богија. Његов осмех на улазу, добар дан који је увек стигао пре нашег, пажљив поглед који је све видео, али ништа осуђивао – то је оно што се памти. Био је ту сваког дана, дискретно, тихо, али увек на месту. Брига коју је показивао није писала ни у једном правилнику, али се осећала – искрено и очински. Хвала му што је свима нама био тихи чувар и добри дух школе.
Посебну захвалност дугујемо и педагогу и психологу наше школе. У тренуцима када су оцене биле најмањи проблем, били су ту да чују, да разумеју, да помогну. Њихова врата су увек била отворена, а њихове речи – лековите. Понекад је био довољан само један разговор да се свет учини мање страшним. Њихова улога није се видела на табли нити у дневнику, али се дубоко осећала у нашим срцима.
Хвала свима који су били део овог пута. Ово је крај једног поглавља, али и почетак новог. Са собом носим не само знање, већ и искуство које ме је обликовало.
